Ono što me totalno porazilo je da u ovom selu ne mogu da se kupe novine. One se odavno u tu sredinu uvoze kao sirovina a pretežna namena je potpaljivanje vatre i umotavanje tegli. Zasto se tegle umotavaju u novine, djavo ce ga znati.
Postoji jedna prodavnica na ostacima zadruge i kazu da već dugo ne nabavljaju novine jer ih jednostavno niko ne čita. Pricamo o rodnom selu jednog od mojih omiljenih, a svakako značajnijih pisaca disidentske generacije, Ivana Ivanovića čiju knjigu ‘Crveni kralj’ fudbalski treneri trebaju davati kao lektiru svojim praznoglavim i alavim splavarima. A ‘Arizani’, to je meni bila lektira. Koliko će se tu novih Ivana Ivanovića roditi nije tesko da predvidete. Doduše postoji neka biblioteka na koju kao balans dolazi šest kafana, koliko sam ih ja bez traženja uočio. A video sam i rodnu kuću velikana srpske književnosti, na brdašcetu, sa novom fasadom, kao skromni zamak, sa blatnjavim prizalom koji kola ne mogu da koriste. Raj. Ako se tu sklonio i sakrio, ne mogu da ga krivim, mogu samo da se divim.
Na povratku iz prelepe borove sume, punih pluca, srećem konvoj. Da da, pravi pravcati konvoj rasnih, neko bi tu rekao i zastrasujućih, goveda. A na čelu zgodni lepuškasti plavušan, nekako naduvano, ponosno, mozda i seljacki prepotentno, nekim tajnim kontrolama, koje ja ne razumem, navodi i upravlja krdo. Brzo mi je stiglo objašnjene za ovu čudnu pojavu. Nije čudan stav, seljaci su svakakvi prema pridošlicama. čudne su njegove godine. On je svršeni student prava, odličan i u roku, radi u Prokulju u struci a ima i 20 goveda u selu. Setite se nekad ovog studenti, oni u toku, u pokušaju, i vi vec stasali. Na putu do Prokuplja prolazi drumom koji se, kako sam kasnije saznao, na jednom delu obrušio pa se sada koristi samo za automobile, autobusima je zabranjen. Maločas me nervirala njegova prepotentnost ali neka mu, stoji mu kao skrojena.
Vraćam se u Niš, punog stomak, pun nade.
Pun nade da ću videti devojku koja ce pomagati oko onih 20 goveda, nade da će onaj šljivar ozeleneti, nade da ću svojim očima videti rimski šanac, nade da ću bezbedno stići do kuće po ovom putu koji više liči na ringišpil koji ste sigurno vidjali (znate onaj veliki što u srbiji ne postoji, a nije žirafa).
Pun sam nade da ću sledeći put kada kažem da je na selu lepo živeti, znati o čemu govorim,
Pun nade da ce neko ovo pročitati, u nekom selu, u nekim novinama. Ako u selu nema novina, to selo je samo, to selo onda ni ne postoji.